Тврдоћа огреботина: првенствено се користи за упоређивање тврдоће различитих минерала. Метода укључује коришћење шипке са једним тврдим, а другим меким крајем да се изгребе материјал који се тестира. Тврдоћа материјала је одређена локацијом огреботине. Квалитативно говорећи, тврди предмет производи дужу огреботину, док меки предмет производи краћу огреботину.
Тврдоћа удубљења: првенствено се користи за металне материјале. Метода укључује утискивање одређеног индентера у материјал под одређеним оптерећењем. Тврдоћа материјала се пореди са величином локализоване пластичне деформације на површини. Због разлика у утискивачу, оптерећењу и трајању оптерећења, постоје различите врсте тврдоће утискивања, углавном тврдоћа по Бринелу, тврдоћа по Роквелу, тврдоћа по Викерсу и микротврдоћа.
Одбојна тврдоћа: првенствено се користи за металне материјале. Метода укључује испуштање специјално дизајнираног малог чекића са одређене висине да би ударио на узорак материјала који се тестира. Тврдоћа материјала је одређена количином енергије деформације коју је ускладиштио (и потом ослободио) узорак током удара (мерено висином одскока чекића).
